Насиље је наша реалност – излагања са састанка Мреже омбудсмана

„Насиље је,нажалост, постало саставни део нашег живота. За насиље међу децом одговорни суодрасли. Са друге стране, потпуно је друга ствар што је наше схватањепревенције следеће: треба прво троје деце да нам погине на пешачком прелазу, паћемо тек онда поставити семафор." Овако јеЗоран Савески, породични терапеут у Саветовалишту за родитеље при Предшколскојустанови „Радосно детињство из Новог Сада, закључио прво у низу уводнихизлагања током тематског састанка Мреже омбудсмана за децу југоисточне Европеу Новом Саду. Овај састанак у организацији Покрајинског омбудсмана је у среду уНовом Саду окупио стручњаке из војвођанских образовних, здравствених исоцијалних институција  и омбудсмане зазаштиту права детета из шест земаља региона (Словеније, Хрватске, Македоније,Црне Горе и Републике Српске) како би разменили своја искуства из праксе иразмотрили актуелну ситуацију по питању заштите дечјих права угрожених појавомвршњачког насиља. Итичући значај отвореног бављења овом темом, Савескинагалшава да је улога породице у настанку, а самим тим и у превенцији, насиљанад и међу децом врло битна, али да одговорност за његово систематскосмањивање и решавање проблема који из њега произилазе треба да преузме целодруштво
Основне и специјалне школеВера Баћинац, педагошкиња у ОШ „ОлгаПетров Радишић" у Вршцу, говорила је о искуствима ове школе у реализацијиУНИЦЕФ-овог пројекта „Школа без насиља" који се спроводи уз подршку трирепубличка министарства, Савета за права детета и Завода за унепређивањеваспитања и образовања. Што се узрока и начина испољавања вршњачкогнасиља тиче, ситуација је врло слична оној у предшколским установама. Нека одзапажања истраживача на пројекту, који је обухватио 54 школе у Србији саукупно 29.000 ученика и комплетним особљем, су следећа: да је међу школскомдецом најраспрострањеније вербално насиље (у коме предњачи вређање), затимоговарање и изношење лажних тврдњи о другима, а потом и физичко насиље.Девојчице и дечаци су подједнако склони насилничком понашању, али су дечацисклонији физичком насиљу, док су девојчице спремније да своје вршњакевербално понижавају или оговарају. 28 процената испитаних ученика су билиизложени насилној интеракцији било у виду починиоца или жртве вршњачкогнасиља, док је 44 посто њих током школовања бар једном приликом доживеловршњачко насиље. Са друге стране, 73 процента ученика тврди да воли да иде ушколу, што указује на то да је школе изузетан ресурс и потенцијал за програме иактивности који би код деце развијали позитивне стилове живота.
Рајка Чекрџин и Нада Петровић Станићиз Специјалне школе за основно и средње образовање ОШ „9. мај" из Зрењанинатврди да 90 процената деце са сметњама у развоју тврди да воле да иду у школу,што је само по себи показатељ у коликој мери школа и код ове популације игравелику улогу. Схвативши да се са насиљем морају што пре ухватити у коштац, уоквиру ове школе је формирана тзв. унутрашња мрежа за превенцију насиља укоју су укључени сви фактори који могу превентивно деловати на настанакнасиља у школи (ученици, наставници, родитељи и стручњаци разних профила).
 Проблеми ове популације су разнолики испецифични: деца се у школу уписију са 10-11 година, најчешће нису ишла увртић, а родитељи су им крајње некооперативни из разних разлога, те су овадеца најчешће изразито васпитно и образовно запуштена. Као пример је наведен јепример две девојчице које су родитељи покушали да продају, а случај им јепријавила рођака девојчица. По речима Станићеве, а уз каснију потврдуколегиница из Центра за социјални рад у Панчеву, позитиван помак уидентификацији случајева насиља над децом представља чињеница да их свечешће пријављују не само жртве, него и најужа породица и родбина.
Иако сесрећу са најразноврснијим специфичним проблемима, до сада су имали запаженерезултате у пријавама, регистровању и спречавању случајева насиља у школи, ау току је и иницијатива за формирање екстерне мреже које не би саморегистровала случајеве насиља над и међу децом, него би настојала и нештоконкретно да учини на нивоу локалне заједнице. До сада је одржан једаниницијални састанак на који су позвани представници васпитно-образовних,социјалних  и здравствених установа, каои представници органа реда и једино се потоњи нису одазвали позиву.
Центар засоцијални рад
Надовезујућисе на трврдње својих претходника, Снежана Циврић-Марков и НадаКузмановић-Томушиловић из Центра за социјални рад „Солидарност" из Панчеваистичу да се у свом раду срећу са насиљем у свим његовим облицима, па и онимнад имеђу децом. Према њиховој евиденцији број породица са поремећенимпородичним односима је у великом порасту, последње године је број случајева регистрованих у центру са близу 1.000порастао на 1.470, односно за 47 одсто. Истичући да на вршњачко насиљеподједнако негативно може да утиче његово директно и индиректно испољавање(нпр. само сведочење насиља над неким другим), у Панчеву се бележе добрирезултати СОС телефона за жртве насиља који ради на сензибилизацији локалнезаједнице по питању насиља у породици. Чињеница да се поред жртава све чешћејављају и њихови пријатељи и рођаци указује на то да насилничко понашањеполако престаје да буде аутоматски прихваћен образац понашања.
Као највећипроблем у борби против вршњачког, као и сваког другог насиља над децом,Марков истиче неусклађен рад институција које би требало да поступају услучајевима када дође до насиља, мањак особља, а нарочито специјализованогособља које би на стручнији начин прилазило овој теми. Институције система услучајевима насиља најчешће реагују тек када се оно испољи у некојдрастичнијој форми, а често долази и до пребацивања одговорности међу њима.Као пример наводе 3 деце из њихове општине, која су већ више година на једномспецијалном програму у једној од надлежних васпитно-образовних институција.Након што су претходно  нападала својевршњаке и застрашивала их, а надлежне службе покушавале да нађу најадекватнијерешење у складу са важећим прописима и овлашћењима с обзиром да се ради омалолетницима, ова деца данас слободно иду улицом  и отимају торбе пролазницима. Позитивнипримери сарадње међу институцијама ипак постоје, али су они  најчешће резлутат добрих личних контаката саособама које непосредно раде у тим службама.
 Домовиздравља
Др БранкаГајин, педијатар из Саветовалишта за младе при Дому здравља Нови Сад, говорилаје раду са адолесцентима усмереном ка превенцији настанка непожељних и штетнихобразаца понашања код младих и промовисању здравих стилова живота. Циљнагрупа саветовалишта су претежно млади узраста од 13-16 година, а за протеклих 5месеци кроз индивидуалне и групне видове рада (саветовања, радионице,предавања, трибине, итд)  прошло јепреко 4.500 младих. До сада имсе са проблемом насиља обратило око 25 младих и углавном су то били екстремнислучајеви који су услед појаве насиља морали да промене и средину, односноразред или школу. Из свог искуства педијатра, др Гајин истиче пораст бројамладих који се у диспанзер јављају са повредама насталим у тучама приликомизлазака, спортских догађаја и у школи, а приметан је и број повреда насталихдок су особе била у алкохолисаном стању. Све већи је и број напада непознатиособа међу младима, нарочито викендом, а повећање се бележи и у летњемпериоду. Актерке туча су све чешће и девојке, а процењује се да је број особакоје су директно или индиректно биле изложене насилничком понашању вршњакамного већи од оног забележеног у диспанзеру. Наиме, лекарима се обраћају сдамоони којима је потребна медицинска помоћ, а процењује се да је то тек свака 4-5особа која је учествовала у тучи.  
Полиција
СнежанаМитрић из Одељења за сузбијање малолетничке делинквенције МУП-а Нови Садистиче добру сарадњу њеног одељења са Центром за социјални рад ипедагошко-психолошким службама уновосадским школама. С обзиром на постојећизаконски оквир, полиција има веома ограничене могућности деловања када се радио малолетницима млађим од 14 година. Као пример се наводи малишан који за својенасилничко и неприлагођено понашање има подршку родитеља и за кога сепроцењује да је највероватније од њих чуо „да му полиција не може ништа" јерга закон штити, што само потврђује чињеницу изнесену од стране неколикоговорника да је породицаједан од пресудних, али свакако не и једини, фактор устварању предиспозиција за превенцију и испољавање насиља код деце. Како јеи раније наведено, бележи се све већи број тешких кривичних дела чији супочиниоци малолетници, све је више девојчица које прибегавају насилничкомпонашању, а бележи се и пораст употребе наркотика код малолетника.
Из дискусијатоком састанка издојаја се и констатација да је вршњачко насиље све већи иочигледнији друштвени проблем за чију се појаву још увек најодговорнијимасматрају породица и васпитно-образовне установе које се у свом раду позивају назастареле, неразрађене, а понекад и стварној ситуацији неприлагођене законскеоквире. Иако васпитно-образовне и друге институције, установе и организацијеспроводе бројне пројекте и програме који се баве овом темом, у нашој земљи непостоји координисаност надлежних институција и служби које би се систематскибавиле овом темом и радиле на превенцији насиља међу децом.
Приступнасиљу је првенствено симптоматски, а не превентивни: чека се да се насиљеиспољи, обично у драстичнијој размери, да би се тек онда нешто и предузело.Насиље на свим нивоима и у свим облицима је постало животна реалност у нашојземљи, а узроци насиља међу децом су најчешће лоша социјална и/или породичнаситуација из које деца долазе.
Вршњачконасиље се испољава у свим познатим видовима: од вербалног до, засада још увекретког, тешког физичког насиља, укључујући и убиства вршњака. Статистичкиподаци из разних истраживања међународних и домаћих организација иинституцијауказују на то да је вршњачко насиље у нашој земљи је у порасту, а подједнакога чине и његове жртве бивају деца оба пола, уз напомену да је насилничкопонашање код девојчица у порасту.
Омбудсмани уконтексту вршњачког насиља
Поредпоступања по поједниачнимпредставкама грађана, институције омбудсмана имајувелике могућности превентивног деловања по питању вршњачког насиља,нарочито спровођењем едукативних активности и кампања за подизање нивоасвести јавности о утицају вршњачког насиља на кршење дечјих и људских правауопште.
Закљученоје да ни у једној од држава учесница не постоји јединствени подаци ослучајевима насиља над децом или међу децом. Насиље над имеђу децом се непрати систематски, не постоји оперативна дефиниција вршњачког насиља у овимземљама на основу које би се могла разрадити методологија регистрацијеслучајева, њихове обраде и анализе и направити база података на основу које бисе предузели неки конкретни кораци ка дугорочнијем решавању овог проблема инадлежним органима предложиле конкретне мере ка њиховом остваривању.Излагања са овог састанка су потврдила чињеницу да се у бављењу овимпроблемом домаћи стручњаци углавном ослањају на податке из разнихистраживања домаћих и међународних организација и институција, а да надлежнедомаће институције немају и не прате систематски кретања на овом пољу. Засистематско праћење ове појаве за почетак би неопходно било установити и једнуоперациону дефиницију вршњачког насиља и насиља над децом на основу које бисе касније она и регистровала и пратила.
Проблемвршњачког насиља је све видљивији у друштву, између осталог и због тога штосе у медијима о њему све чешће говори, те се стога чини да постоји трендпораста вршњачког насиља и насиља над децом. С обзиром на мањаксвеобухватнијих података и систематског бављења овим проблемом, остајеотворено питање у којој мери је вршњачко насиље било присутно и раније, те укојој мери ће се оно повећавати. Било како било, задатак омбудсмана је да„дигну глас" против угрожавања права најмлађих суграђана сваки пут кададруштво, породица, одрасли појединци, а нарочито органи управе, својим(не)чињењем томе доприносе.
Неки одкључних проблема су и чињеница да у Војводини нема адекватних установа засмештај деце са поремећајима у понашању, док искуства из Македоније указују нато да институционализација овакве деце не води њиховој поновној социјализацијина дуге стазе. Још један проблем је и то што све млађа деца чине све тежакривична дела у узрасту када нису кривично одговорна, или нису кривичноодговорна по основу тешке менталне ометености, што никако не побија чињеницуда су та деца на врло раном узрасту усвојила насилнички модел понашања, да сепо њему понашају и да потенцијално угрожавају своје вршњаке и ширу околину. Утом узрасту је вероватно најтрагичније то што су таква деца потенцијално ипримери својим вршњацима. Непредузимањем систематских мера да се овај проблемреши ови примери би у крајњем случају могли еволуирати и у дечје узоре.
Овимтематским састанком завршен је први циклус трогодишњег пројекта „Мрежаомбудсмана за децу југоисточне Европе". Други циклус започиње годишњомконференцијом у јесен 2007. у организацији Заштитника људских права и слобода ЦрнеГоре, а организатор активности мреже током друге године пројекта биће поновоканцеларија Покрајинског омбудсмана. Предложене теме за будуће састанке члановамреже су извештавање медија о малолетницима, трговина децом иправо наобразовање деце из рањивих друштвених група.Реализацијупројекта „Мрежа омбудсмана за децу југоисточне Европе" омогућила је међународнаорганизација „Спасимо децу" (Саве тхе Цхилдрен) из Норвешке.