Уважени председниче Републике Северне Македоније, господине Пендаровски, уважени председниче Републике Србије, господине Вучићу, поштовани председниче Владе Републике Северне Македоније, господине Ковачевски, поштовани председниче Скупштине Републике Српске, господине Стевандићу, поштовани господине Стоилковићу, даме и господо, браћо и сестре!
Историја људског рода непрекидна је борба добра и зла, борба у којој силе таме неуморно покушавају да угуше светлост у којој је сажето све оно што човека чини човеком – осећај припадности и љубави према својој вери и свом народу, спремност за жртву и одрицање увек када су те суштинске идентитетске вредности угрожене, осећај части и поштења којима се не тргује ни у најтежим тренуцима, одговорност према себи, али и према другима са којима живимо и у добрим и у злим временима.
У томе ни историја нашег, српског народа, није изузетак – напротив. Зло око нас – а понекад и зло у нама самима – замењивало је периоде славе и просперитета периодима таме и пропадања који су некад трајали вековима и који су се људима слаба духа и мале снаге чинили вечним.
Ипак, нису то били, јер је за све то време један симбол, један вечни небески зрак, разбијао ту таму и грејао наша срца, дајући нам снагу не само да издржимо и претрајемо и у најтежим тренуцима, већ и да – што је свакако много важније – до данас сачувамо своје душе, а тиме и себе саме.
Тај симбол и тај вечни небески зрак који вечерас штедро обасјава и ово прелепо здање и све нас који смо се овде окупили да с радошћу и најдубљим поштовањем обележимо његов дан – јесте симбол и зрак Светог Саве!
Када сам пре више од тридесет година у својој првој књизи песама „Небо над Византијом“ објавио песму о Светом Сави и, како сам се изразио, о светим вуцима, имао сам на уму снажан митски карактер Савиног дела, које се, како је то први приметио Веселин Чајкановић, простире и ван наших граница и присутно је и у Русији, Чешкој и Словачкој, чак до Естоније и Летоније. Дубока повезаност Савина, не само са хришћанском него и претхришћанском вертикалом народног бића, заиста је нешто што не само да ме је навело да напишем песму већ и да дубље од познатих и доступних чињеница промишљам о нашем свецу још од младости.
Тај пренос вучјег божанства од раних деценија и векова нашег постојања на Светог Саву је осим других, свакако потпунијих тумачења из митског језика, за мене имао и тумачење сабирања, заједнице, заједништва, опстанка у суровим условима, неустрашивости. Ако се томе дода и друго важно народно веровање о Светом Сави као пастиру, као учитељу који народ учи, како је Ћоровић забележио, и о разним кућним пословима и занатима, онда се његова улога просветитеља може посматрати на један дубљи начин, свакако присутнији и раније у народном бићу током векова робовања и тиховања, хајдуковања и четовања – пре него што су Савина дела у потпуности и до краја сабрана у нашим душама.
Као и већина балканских народа, и наш народ је, на размеђу дванаестог и тринаестог века после Христа – тражећи свој пут и своју душу, а разапет на граници на којој је, баш као и данас, био, осуђен да живи – лутао између два света, источног и западног.
И баш је Свети Сава – најпре принц, па онда светогорски монах, па државник и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве и, најзад, књижевник и просветитељ, нашу колективну душу тада усмерио ка светлу истока и окренуо је од смртног ка бесмртном, од пролазног ка вечном, од човечанског ка богочовечанском.
А све што је радио и урадио, било је плод његове потпуне и непоколебљиве оданости интересима свог народа, дубоке духовности и несумњиве државничке и политичке генијалности.
О томе најбоље говоре записи хроничара тог времена који сведоче да је, пошто се 1219. године изборио за аутокефалност наше цркве и био посвећен за њеног првог архиепископа „високи и ћутљиви Немањић, са великим политичким тактом, на двору који се после пада Цариграда налазио у Никеји, од цара Теодосија Првог и патријарха васељенског Манојла затражио да српски архиепископ не долази сваки пут патријарху на освећење, већ да буде освећен од својих епископа у Србији“.
Био је то директан захтев за додатну самосталност наше цркве који ни цару ни патријарху није био драг јер су, поново цитирам хроничаре тог времена, „хтели да им чином освећења и директном влашћу све аутокефалне цркве буду покорне, послушне и дароносне. Али политички тренутак беше добро изабран, па је Сава добио и то право и могао је тријумфално да крене пут Србије“.
Тако је најмлађи син великог жупана Стефана Немање, а потоњег Светог Симеона Мироточивог, поставио тако чврсте темеље наше цркве да је управо она постала и остала једини духовни и једини политички континуитет у нашој историји од његовог времена до данас.
Без тог јединог и спасоносног континуитета тешко да бисмо као народ претрајали, јер нас је само он, кроз векове таме и страдања, подсећао и опомињао ко смо и шта смо и шта, упркос свим недаћама, морамо да останемо.
И то нам говори и данас, истовремено нам показујући и пут којим треба да идемо и у вековима који долазе.
Време Светог Саве је истовремено и време када се, његовом заслугом, до небеса уздиже и Хиландар као прво и најважније у потоњем низу наших духовних исходишта која ће – Христовом и Савином светлошћу – зрачити кроз сва наредна столећа. После њега, засијаће и Немањини Ђурђеви ступови и Студеница, Сопоћани Уроша Првог, Милутинова Грачаница и Богородица Љевишка, Високи Дечани Стефана Дечанског, Свети архангели Душана Силног, Раваница Светог кнеза Лазара…
Оног кнеза који је, следећи управо Савине речи да „нема користи да човек цео свет добије, а душу своју изгуби“, косовским заветом обавезао и нас и оне који ће доћи после нас.
Данас, после више од осам векова његове бесмртности, ваља се осврнути и на државнички и просветитељски рад нашег првог архиепископа, на оног Саву Немањића који је неуморно ходио тадашњим балканским, и не само балканским, земљама и дворовима.
На оног вештог дипломату који је – на тим путевима – мирио државе и народе, истовремено градећи, издижући и афирмишући идентитет свог народа и његове државе, идентитет сасвим особен, препознатљив и незаобилазан у целом тадашњем и данашњем цивилизованом свету.
На писца Законоправила, које је било зборник закона са тумачењима састављен да се уреди велика област друштвених односа, првенствено црквених, али и грађанских, због чега га неки тумаче и као први српски устав.
И, најзад, на Светог Саву који је, уз остало, написао три типика: Карејски, Студенички и Хиландарски и оставио нам „Житије Светог Симеона“, које – како је доцније записао познати историчар књижевности и књижевни критичар Милан Кашанин – „са својих 11 поглавља припада истинској књижевности и оригиналном књижевном стваралаштву“.
У широком спектру нијанси којима и данас светли велико и непролазно дело које нам је Свети Сава оставио и које га је издигло изнад свих других великих личности у историји нашег народа, најсветлија је она која нас учи саборности и слози.
Њоме је он мирио крвно завађену старију браћу Стефана и Вукана, учећи и њих и нас да на ползу своме роду и својој држави можемо да будемо само ако смо јединствени и сабрани и да зато морамо да живимо у братској слози и љубави.
И то не само међу собом, него и са свима другима са којима се додирујемо и преплићемо.
Такав његов приступ је, заправо, постао својеврсна, такође непролазна етика нашег светосавља и нашег православља и, рекао бих, егзистенцијална потреба нашег народа и данас, у овом тешком и изазовима препуном времену – времену притисака да се одрекнемо свог територијалног интегритета и суверенитета, а тиме и самих себе, и времену ратних сукоба који прете да запале целу планету.
Велико дело Светог Саве је, тако, још крајем 12. и почетком 13. столећа јасно омеђило пут којим је наш народ после њега ишао и који је дефинисао све оно што смо на том путу морали да чинимо.
Јер на Савином путу ни страшни Лазаров избор на Косову пољу 1389. није могао да буде другачији него што је био.
На њему ни огањ Савиних моштију на ломачи београдског Врачара 1594. није могао да уништи завете које нам је он оставио, већ их је издигао до небеса и означио место на којем ће се касније издићи управо њему посвећен величанствени храм, највећи у овом делу Европе.
Храм чију градњу је, то морам посебно да подвучем, завршила управо генерација политичара предвођена председником Вучићем, која – знајући прецизно међе пута које нам је пре осам деценија означио Свети Сава – данас носи одговорност за садашњост и будућност Србије.
Биће да је оданост Светог Саве свом народу и његовој држави својом непролазном светлошћу 1804. године обасјала и вожда Карађорђа и његове устанике и учврстила њихову одлучност да коначно покидају ропске ланце и започну процес реконституције српске државности изгубљене четири века раније.
И да је, од 1815. и Милошу била путоказ како да заврши оно што је Карађорђе започео.
То импресивно и непролазно дело највећег српског светитеља и просветитеља сасвим је сигурно обасјавало и обасјава пут и свима онима који су се, од тада па све до данас, предано борили и који се и даље боре за слободу, суверенитет и просперитет нашег народа, стално нас подсећајући на то ко смо били, какви смо данас и какви треба да будемо и у времену које је пред нама.
Све наведено било је довољно за снажне мотиве по којима сам написао песму која је пре две године преведена и на македонски језик и коју ћу сада изговорити.
РАСТКО ОВЕКОВЕЧЕНИК
Молитва из духовне клице
Заметнуће ватре искренице
Наткрилиће олтаре и дворе
Све од Хума и до Свете Горе
Златна уста певају и творе
Очевим се жезлом не покоре
Родио нам је овековеченик
Уз угасле наде наду челик
Сваким даном у свануће зоре
Молитве се саде и бокоре
Било је и других поменика
И било од вере изгнаника
Само једног све душе походе
Растка Саву Немањића роде
Срећан нам празник!